Зашто Дубровник не доби аутономију?

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

„Разделили су нас у своје време из Москве на две нације, српску и црногорску, па Србију још онда, поред оцепљене Македоније, још и на две аутономије, Војводину и Космет. У Космету воде реч шиптари, ћирилица се, кажу, у Босни и Херцеговини у службеној преписци изгубила.
Хрватска доби чак и Дубровник. Кад се почело са аутономијама, зашто он у природном географском саставу са Црном Гором не доби аутономију, коју је по свему заслужио? Мало је смешно да су Дубровник, Требиње и Херцег Нови у три разне републике, а могао би се, тако рећи, из једнога у други каменом пребацити и да Дубровчанин, кад жели да иде у своју централу Загреб, мора у свој дужини Босанско-Херцеговачку републику да прође.
Све је то да се српски народ даље цепа и слаби. Нису га доста окресале бугарске и аустро – немачке окупације са искореничким неронством и вандализмом Павелића, него му треба ка памук крв исисати.
Заговорих се, молим те поцепај или спали ово писмо пошто га прочиташ“.
+++
ПРОТА СТЕВА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1866-1953)

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

Петру Момировићу је прота Стева био председник испитне комисије на матури у Битољској богословији 1926.године и касније његов велики добротвор. За време Другог светског рата Петар, рођени Јагодинац, је био вероучитељ у Протином родном Алексинцу и много је помагао проти Стеви око радова у воћњаку, винограду, пчелињаку, као и на њиви, јер је прота Стева био и велики ратар. Касније , када се после рата Момировић са супругом преселио у Сарајево, где је радио у Земаљском музеју и био појац, прота Стева му је све до своје смрти слао воће, највише грожђе, кромпир, пасуљ, лук и још много тога од намирница и то возом.

Петар га је једном приликом, у једном писму, које сам нашла код баке Наде, најмлађе Протине сестричине, 1950.године, питао за савет да ли да упише студије историје уметности у Београду, молећи га притом да му препоручи одређену литературу , јер је мало био танак у знању из неких области.
И Петар је зваршио историју уметности и био је један од најзнаменитијих историчара уметности у Војводини. Радио је као директор у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду све до своје смрти. Академик Дејан Медаковић га је изузетно ценио и звао га је, како ми је рекао јеном, Чика Пера.
Пошто сам у Архиву САНУ пронашла још неколико Периних писама упућених проти Стеви, пало ми је на памет да позовем Архив Војводине и питам да ли у њему постоји архивска грађа Петра Момировића, јер сам веровала да се у њој чувају и Протина писма, која је он писао Пери. На моју срећу, наишла сам на изузетну госпођу, архивисту високог ранга, у том Архиву Леонилу Павловић и питала сам је да ли може по ћерки мога девера Мариани, која је тада била студент виолине у Новом Саду, да ми пошаље Протина писма, писана Пери. И заиста сам се изненадила када је г-ђа Лионела моју Мариану дочекала са већ ископираним Протиним писмима, међу коијма је било и ово чији један део сам овде сада представила. Има још интересантних Протиних писама упућених Пери, која ћу такође овде презентовати.
Петар Момировић је много задужио Нови Сад и културу Војводине уопште својим радом, прикупљајући много драгоцене грађе од изузетног историјског, културног и уметничког значаја, као и својим писањем изузетних књига. Срамно је што годинама нема његове бар једне фотографије на Википедији.
Пише, Зорица Пелеш, публициста и биограф Проте Стевана Димитријевића

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.